Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ego­i­zam vam je ja­san... No, da li ste ču­li za hug­ste ego­ti­zam? Ra­di se o sta­nju te­škog sa­mo­lju­blja, gdje onaj ko­ji ga po­sje­du­je ne ci­je­ni ni­ko­ga do­volj­no, a ako je u pri­li­ci, bez us­te­za­nja će ba­ci­ti dru­ge pod svo­ja smr­dlji­va sto­pa­la. Ov­dje go­vo­ri­mo o ob­li­ku ne­kon­tro­li­sa­nog se­be­lju­blja ko­ji za po­sle­di­cu ima una­ka­žen ka­rak­ter - gan­gre­no­zan u svim ži­vu­ćim ka­na­li­ma. Ta­kvi su de­va­sti­ra­ni no­si­o­ci či­ste zlo­be, ko­ji to­ga ni­su ni svje­sni. Čak su ubje­đe­nja da su sa­vr­še­no skro­je­ni, pa i da či­ne do­bro. Ova­kvi no­so­ro­zi su po slo­vu na­u­ke naj­vje­šti­ji ma­ni­pu­la­to­ri - ka­ko emo­tiv­ni, ta­ko i re­al-si­tu­a­ci­o­ni. Prak­ti­ko­va­nje se­bič­nih in­te­re­sa je za njih stvar bo­žan­ske pro­po­vi­je­di. Ubi­je­di­će te da ono što nji­ma tre­ba mo­ra po­sta­ti tvoj cilj... tvoj na­red­ni obra­zac po­na­ša­nja. Ni­je va­žno ko­li­ko će njih na tom pu­tu stra­da­ti, sve dok se nji­ho­ve že­lje ostva­ru­ju.
Hug­ste ego­ti­zam bi u pre­vo­du zna­čio naj­ve­ći, ne­do­se­žni, vr­hun­ski ego­i­zam. Po­ri­je­klo fra­ze “hugst” je iz afrič­ke go­vor­ne re­gi­je... In­te­re­sant­no i po­ma­lo neo­bič­no da ne­ma la­tin­skog po­ri­je­kla u pre­fik­su. Vje­ro­vat­no zbog to­ga što su kra­lje­vi, ca­re­vi, plem­stvo, sve­šten­stvo sa tog pod­ruč­ja bi­li iz­ra­zi­to od­na­ro­đe­nog po­na­ša­nja - te je psi­ho­lo­gi­ja pre­u­ze­la iz­vor­no­rod­ni afri­kan­ski ter­min za ovu du­šev­nu be­šti­ju.
Hug­ste egot­i­zam je kroz isto­ri­ju obič­no ve­zi­van za one ko­ji su bi­li vla­da­ri. Ri­jet­ki i pri­vi­le­go­va­ni po­je­din­ci što su se­be pro­iz­ve­li u vi­še­va­žne, ve­le­va­žne, neo­p­hod­ne lič­no­sti. No, vre­me­nom, ka­ko se ula­zi­lo u mo­der­no do­ba, ku­ga sa­mo­lju­blja se spu­sti­la međ obič­ni svi­jet. Ta­ko da­nas, u za­vi­sno­sti od ci­vi­li­za­cij­skog raz­vo­ja, vi­še od se­dam­de­set pro­kle­tih pro­ce­na­ta sta­nov­ni­štva Evro­pe mo­že da se po­hva­li da su ovla­da­li teh­ni­ka­ma hug­sta. Po­sma­tra­ti po­re­dak, lju­de i po­ja­ve is­klju­či­vo iz svo­je per­spek­ti­ve je ge­ne­ral­no po­gre­šna tač­ka oslon­ca... hug­ste­ov­ci ne sa­mo da u to­me ne vi­de ma­nu, već mi­sle da je to je­di­ni na­čin. Nji­hov kom­pleks vi­še vri­jed­no­sti je upot­pu­njen i “spa­si­telj­skim ubje­đe­njem” - in­tim­no vje­ru­ju da su me­si­je po­sla­te međ ljud­ske ov­ce, ili čak sa­mi bo­go­vi.
Na­rav­no da ne po­sto­je stu­di­je ili va­lid­na is­tra­ži­va­nja o pri­su­stvu hug­ste ego­ti­zma u Bal­ka­na­ca. Na­rav­no da ni­ko­me ni­je te­ško da i bez re­zu­lta­ta shva­ti da se ogrom­na ve­ći­na ta­ko po­na­ša. Od pro­da­va­či­ca, tak­si vo­za­ča, por­ti­ra, ku­ri­ra, ko­no­ba­ra pa do “in­te­lek­tu­al­ni­jeg sta­le­ža” lje­ka­ra, po­li­ti­ča­ra, pro­fe­so­ra, psi­ho­lo­ga - sva­ka od na­bro­ja­nih ka­sti je pre­pu­na hug­ste­o­va­ca. Po jed­noj od te­o­ri­ja, te­ški ego­i­zam se po­ja­vlju­je u do­ba iz­o­bi­lja (ka­da hra­nu ko­ju je­de­te ne mo­ra­te lo­vi­ti, ili no­ći­ti pod go­lim ne­bom) - te da olak­ša­va­nje eg­zi­sten­ci­je ne­mi­nov­no vo­di do stva­ra­nja pih­ti­ja­ste ma­se od na­ro­da u ko­joj će sva­ko mi­sli­ti da je naj­va­žni­ji... dok će im ra­me­na bi­ti sve ta­nja, no­ge kra­će, sto­ma­ci ši­ri i iz­ba­če­ni­ji. Za sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na, ovo uče­nje je ne­slav­no pro­pa­lo... jer, na­ci­je ko­je su zbi­lja po­šle ste­pe­nik iz­nad u ras­po­lo­ži­vom bo­gat­stvu do­ži­vje­le su upra­vo su­prot­no, hug­ste je ra­pid­no opa­dao kod gra­đa­na. Lju­di su po­sta­ja­li od­mje­re­ni­ji, lju­ba­zni­ji, uvi­đaj­ni­ji jed­ni pre­ma dru­gi­ma.
On­da se ugla­vi­la dru­ga te­o­ri­ja - ve­le da ilu­zi­ja su­per­i­or­no­sti na­sta­je kod onih na­ro­da što su pro­šli te­ške eg­zi­sten­ci­jal­ne kri­ze, pre­lom­ne isto­rij­ske mo­men­te u ko­ji­ma su mo­ra­li da ra­de mno­go to­ga če­ga su se ka­sni­je sti­dje­li. E, tu smo već na ne­kom tra­gu. Ako i za­ne­ma­ri­mo (a ne mo­ra­mo) ci­je­lu pret­hod­nu re­če­ni­cu, osta­je nam stid kao va­ljan ve­ri­fi­ka­tor. Ovo du­šev­no sta­nje (stid, sram), ako se pra­vil­no ne ar­ti­ku­li­še, ka­na­li­še - vre­me­nom po­či­nje kod no­si­o­ca da pu­šta oč­nja­ke... oštri kan­dže. Onaj ko­ji se vre­me­nom sti­dio se­be, a ni­je te­ra­pe­ut­ski so­ci­ja­li­zo­van, pred so­bom ima vi­še mo­gu­ćih lo­ših iz­bo­ra. Je­dan od tih grd­nih sta­za je i od­la­zak u ra­lje hug­stu. Oso­be ko­je naj­vi­še se­be vo­le, naj­vi­še se se­be i sti­de. Oni su naj­go­ri sa­vje­to­dav­ci, sa pra­znim pri­ča­ma. Vo­de naj­pra­zni­je ži­vo­te, opet pu­ni stre­mlje­nja.
Hug­ste­ov­ci in­tim­no vje­ru­ju u to da sva mo­gu­ća za­do­volj­stva, ko­ri­snost i do­bra mo­ra­ju da pri­pa­da­ju nji­ma - jer pro­sto ta­ko osje­ća­ju. Ne za­ni­ma­ju ih po­tre­be dru­gih - ni za sto­ti dio sto­tin­ke ne raz­mi­šlja­ju o po­mo­ći ugro­že­noj oso­bi. Hug­ste sa so­bom no­si tri ob­li­ka ego­ti­zma: psi­ho­lo­ški - ubje­đe­nje da čo­vjek po pri­ro­di mo­ra da po­stu­pa ona­ko ka­ko nje­mu naj­bo­lje od­go­va­ra; etič­ki - ne smi­ješ bi­ti sre­ćan zbog tu­đeg uspje­ha, tre­ba za­vi­dje­ti i uči­ni­ti sve da ga za­sje­niš; mi­ni­ma­li­stič­ki ego­ti­zam - sve što u svi­je­tu po­sto­ji ne smi­je bi­ti smet­nja tvom raz­vo­ju, za­to mo­raš sve sve­sti na sa­mo svo­je po­tre­be, svi­jet je tu zbog te­be (uma­nji­ti, sa­že­ti sve­mir ka­ko bi ga jeo ka­ši­kom).
Ova, no­va stvar, za­pra­vo je sta­ro šti­vo. Zna­te vi do­bro s ka­kvim se lju­di­ma sva­ko­dnev­no sri­je­će­te. Ta­ko­đe, zna­te do­bro da ste či­ta­ju­ći ko­lum­nu shva­ti­li da krv­no mo­žda i pri­pa­da­te ple­me­nu hug­ste­o­va­ca. Zbog to­ga ni­ka­da sreć­ni ne mo­že­te bi­ti. Bo­lje­će vas tu­đe ego­i­stič­no po­na­ša­nje, u naj­ve­ćoj mje­ri, jer ne mo­že­te da is­po­lji­te svo­je.
Ni­ka­da ne­će­te mo­ći da li­je­či­te dru­ge od ego­i­zma, da ih pro­mi­je­ni­te. Ali se­be mo­že­te. Uda­vi­te sa­mo­lju­blje i auto­a­fi­la­ci­ju u naj­hlad­ni­ji vir - ono što od ta­kve ma­le smr­ti mo­že­te ubra­ti je­ste no­va lič­nost, li­še­na po­tre­be za ca­re­va­njem. Ko­ža će, isti­na, bi­ti na­je­že­na... ali mi­sli to­ple. Pre­vi­še ih igra ulo­gu kra­lja na ze­mlji u ko­joj dvo­ra ne­ma. Šta fa­li bi­ti skro­man še­tač po do­lo­vi­ma? Bo­lje ne­go ka­sir­ka sa kom­plek­som Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke... Nju to sva­ka­ko mno­go ja­če iz­je­da ne­go vas nje­na ne­lju­ba­znost.
U mra­ku svo­jih so­ba je­ca­li su i Bo­na­par­ta i Sta­ljin... iako su po­ko­ri­li svi­jet.
(Autor je knji­žev­nik)